петак, 03. новембар 2017.

Жаклин Барус-Мишел о урушавању размишљања

Жаклин Барус-Мишел, психосоциолог, професор емеритус на паришкој Сорбони, у тексту "Хипермодерност, превазилажење или перверзија модерности?", једном у низу веома интересантних студија објављених у зборнику Хипермодерни појединац, покушава да одговори на питање да ли је хипермодерност превазилажење или перверзија модерности? Теза коју заступа, а која изискује разраду, своди се на оцену хипермодерности као на својеврсну фикцију, на запостављање мисли на уштрб слике.


Оно што заиста плени у тексту Жаклин Барус-Мишел јесте њена директност и непосредност. Без икаквог увијања, погађа директно у средиште проблема и изражава га са прецизношћу и јасноћом. Према њеној оцени хипермодерност недвосмислено уводи фиктивну реалност и због тога збуњује. 
Хипермодерност је сан дехуманизације. Хипермодерни човек сања да сам себе произведе уз помоћ најразвијеније технологије: не само да оперише или исправља, или пак пресађује, већ да производи, клона учини живим, слику идеалног сопства, крајње нарцисоидног и перверзног.
Човек 
ће, као врста, убудуће бити замењена технологијом, произведена технологијом, проверавана технологијом. Све ја аутоматизовано, скенирано, укључено у мрежу, снимљено. 
Да ли је овај тип индивидуе већ присутан у нашем друштву или је то само медијска слика која нам се подмеће не бисмо ли се са њом поистоветили, не би ли разорила постојећи објективни морални и друштвени контекст о којем говори и пише Марк Хуњади размишљјући о суштинском проблему клонирања, тешко је о томе на овом стадијуму било шта рећи. 

Модерни човек је био човек принципа, хипермодерни човек је човек фикције, представа које се предлажу, намећу особама изниклим из модерне западне културе, па и шире, уз помоћ слогана, слика, парадоксалних налога и конформистичког усаглашавања са технолошким, економским и друштвеним окружењем.
Модерни човек је стварао смисао, хипермодерни се конформише, прилагођава унапред осмишљеном свету high tech слика, где тржиште пише закон. Хипермодерно друштво функционише уз помоћ слике која приказује, нуди, узбуђује, све чини што треба како би спречила размишљање. Слике бришу једна другу бришући сећање. Реалност се фабрикује уз помоћ слика и обмана.

У наставку текста, Барус-Мишел примећује како савремени хипермодерни појединац уноси забуну поистовећујући видљивост са признатошћу и постојањем. Према његовом координатном систему вредности, постојимо само онда када смо виђени, нарочито у медијима. Медији на тај начин постају гарант постојања, а не више сервиси тумачења реалности и смисла.

За хипермодерног појединца не постоје ни време ни простор, он постоји искључиво уз помоћ својих мобилних и бежичних гаџета, ужурбан, победник, онај који ужива, циничан, сурфер над животом и смрћу.
Наиме, овај хипермодерни појединац верује како је све могуће и пошто је све могуће, онда је легитимно све и тражити, изискивати. Када нешто не иде по плану или како то уживање налаже, аутоматски се приступа проверавању и кажњавању - отклањању препреке ма ког да је она типа. Речено доводи до тога да се реалност почиње сагледавати искључиво кроз однос: узрок-последица и стимулус-реакција. Резутат тога је, у последњој инстанци, изостанак мишљења.

Уместо да мисли, хипермодерни човек, или онај који себе замишља таквим, калкулише. Калкулисати није исто што и размишљати; није исто што и стварати и давати смисао. Наиме, људи (homo sapiens) суштински имају потребу за давањем смисла њиховом бивању на свету, осмишљавању кохрентности која их доводи у сагласност са самим собом и која им омогућава да се крећу кроз властито постојање, прилагођавајући се окружењу, бивајући у прилици да исприповедају властиту животну причу. Дуго, пре периода модерности, тај смисао им је пружало предање и религија. Бог је поседовао све одговоре. Идеологије су смениле Бога, говорећи уместо њега шта и како. Историја је имала смисао у којем су појединци заузимали место које им је припадало. Уколико више ни Бог ни доктрина не успостављају проглашени смисао, онда остаје на човеку да га он сам произведе.   
За време модерности, човек је управо настојао да промишља властити смисао. У западном друштву, у оним срединама где је Бог скрајнут, човек се одлучио на властито промишљање попут Пенелопе, у недоглед, без икаквог ишчекивања Одисеја. Не улазећи у питање присуства и одсуства Божијег у промишљању смисла, Барус-Мишел, оцењује како управо у самом том човековом промишљању, почива оно што и чини човекову особеност, односно 
способност размишља о ономе што мисли, о вредностима које затупа, законима које усваја, кончинама које бира. Иако је то посао без краја, он је тај који уз помоћ начињених избора омогућава писање историје која га потом исписује. Другим речима, то значи непрестано враћање на учињене изборе, на свет који се гради, у чему управо и почива, према мишљењу Барус-Мишел, човекова слобода.

Човек који се поима као хипермодеран је можда онај који више воли да искористи ситуацију, него да нечему да смисао. То га доводи до стања бесмисла. Услед амбициозности и похлепе, човек sapiens sapiens понекад запостави размишљање како би измаштао властиту свемоћност и, парадоксално, сам себе потчини сопственим открићима не размишљајући о сврси и последицама. Такав је хипермодерни човек.
Оно што, према Жаклин Барус-Мишел постаје очигледно јесте то да ће човек у новим условима изузетног пораста технолошког напретка морати да одлучи чему се на крају приклања: размишљању или трговини. То уједно показује да модерни човек још увек није сасвим мртав. Итекако се размишља, можда више него пре, о етичким, моралним, правним, политичким, вредносним системима и друштвеним уређењима. У основи, води се прави, мање-више опазив рат за очување символа који су носиоци и преносиоци смисла. 
За разлику од символичког језика који говори језиком смисла, кодификовани језик баркодова економске хипермодерности говори језиком профита. Он не подстиче на размишљање, већ на трошење. Он није језик дељења, заједничарења, већ језик владања и потчињавања. Уместо да исцељује поделе уцељујући их пожељном разликом, он подстиче поделу и подвајање, одашиљући у непостојање све оне који нису на одговарајућој разини купо-продајне моћи.


Пред овим, Жаклин Брус-Мишел не види по човека друго решење до да се врати учењу о томе како се размишља. Иако нам је размишљање свима својствено, оно ипак изискује одређено развијање, као што то изискују и друге човекове способности. Речено, према томе, захтева својеврсну ревизију образовног система.

На школи је да научи размишљању, то јесте да научи да се постави питање смисла. Од детињства уколико се пружају одговори на чувено питање "зашто", омогућава се припрема чињења избора, осмишљавања представа које ћемо касније имати о свету, препознању вредности, изграђивању идентитета. Школа се најчешће задовољава тиме да пружи норме, технике (рачунање, читање, писање), обогаћене пропратним узорним садржајима, али не учи упитаности. Наставници нису обучени нити припремљени за рад на суштинском питању које важи за све прилике, а које управо подразумева критичку мисао: "Зашто?"; оно питање које деца непрестано изнова постављају испитујући свет и питајући се да ли у њему има смисла. 

Такав један приступ образовању омогућио би управо да се иступи из апстракности и насиља и ступи на тло познања смисла кроз искуство и однос који као такви неминовно не искључују критичко размишљање.     

Нову револуцију треба спровести у школама дајући деци средства за изградњу смисла, дешифровања чувеног питања "зашто" и образлагања разлога због којих их учимо ономе чему их учимо, и то кроз тумачење онога што око себе опажају, онога што живе и проживљавају; света на начин на који га и други виде. Такво једно образовање не може се задовољити искључиво овладавањем техника и одређених делова знања. 

Ово нас доводи до закључка сроченог у облику реторичког питања: није ли потребно разобличити хипермодерност како би се уобличио смисао. 

Прочитано можете обогатити Питер Слотердајковим размишљањима о припитомљавању човека, Џон Брековим изванредним увидима о човековој тежњи за вечним постојањем, или пак Жан-Мишел Бењеовим искрама о човеку у распону од иконе до гаџета.  

Нема коментара:

Постави коментар