четвртак, 02. новембар 2017.

Клодин Арош о ишчезнућу осећања

Ирски философ, теолог и песник, Џон О’Доноху, је у својим надахнутим редовима о човековој чежњи за припадањем, приметио како је човек по природи биће које тежи и чезне за припадањем и онда када му се то из неког разлога ускрати, он бива осуђен на пропаст, односно на самог себе. Анализирајући појаву једног сасвим новог облика хипермодерног појединца, Никол Обер примећује како је његова основна карактеристика управо ”брисање припадности”, односно ”символичка и спознајна отуђеност у односу на све постојеће”: појединац који се више не равња према остатку друштва, већ друштво равња према себи. Реч је дакле о крајње индивидуалистичкој особи која се ”уписује у економски свет мондијализације; све потчињенија законима тржишта и структурисана временом које се све више убрзава и сажима. Особа која се развија у друштву тренутачног остваривања задовољства и ”пуцања утврђених граница”; у којем појам смисла, често сведен на тренутак и садашњост, не проналази  ни један други заједнички именитељ до онај ”подељеног ризика”.

Клодин Арош, савремени француски социолог и политиколог, у тексту под називом ”Начини бивања, начини осећања хипермодерног појединца”, објављеног у изузетно занимљивом зборнику радова Хипермодерни појединац, анализира феномен избегавања обавеза, дезангажмана, који према њеној оцени оставља значајне последице како на сам начин успостављања веза између сензације, перцепције, савести, рефлексије, осећања, тако и на урушавање граница између постојећих материјалних, реалних, предмета и виртуелних представа, односно на урушавање самих граница сопства. Поменути феномен се, према томе, одражава не само на начин на који осећамо, већ и на човекову саму способност осећања. 


Чињеница да савремено западно друштво, обележено мондијализацијом, тежи да постане све флексибилније и флуидније, односно да постане друштво које се непрестано мења, не познавајући ни границе ни ограничења, не може а да не остави последице на појединце као на саставне делове тог друштва. Промене које се уочавају, погађају не само секундарне карактеристике њихове личности, већ и оне суштинске, као и односе које успостављају и стварају. Речено наводи Клодин Арош да постави следеће питање:
Можемо ли уопште размишљати у флуидном контексту када смо под непрестаним притиском промене? Хипермодерни појединац, лишен времена, трајања које изискују осећања, да ли је уопште кадар да осети било шта друго до сензације?
Основна теза коју Арошова заступа јесте да ми у ствари присуствујемо ”сумраку осећања, тешкоћи, па чак и релативној неспособности доживљавања осећања услед екстремног облика индивидуализма нарцистичких друштава”. 

Ослањајући се на одређени број студија које су за предмет истраживања имали породицу, екране, интернет, посао, савремену психологију, и нешто шире, последице тржишта и мондијализације на појединца, а све то са аспекта сопства, индивидуе, личности, карактера, Клодин Арош уочава следеће специфичне црте карактера и понашања својствене савременом хипермодерном друштву: 
незаинтересованост, отуђеност, непосвећеност, недостатак елана, одсуство спонтаности, непрестани прорачун, властита инструментализација као и инструментализација других, бежање и избегавање.
То је наводи да постави на основно питање: ”Како сачувати трајне вредности у друштву које се интересује само за оно што је тренутачно? Како неговати дугорочну посвећеност у оквиру институција које се стално изнова распоређују или непрестано преобликују?”


Оно до чега доводи ово незаустављиво кретање јесте дубоко укорењена отуђеност, па чак и губитак сопства, где се опажа укидање удаљености између себе и других што је неопходно за правилан развој индивидуације. У том смислу, примејуће Арошова,

хипермодерни појединац се појављује као необавезујући - ”укључен, али дистанциран”. Онај који осећа потребу за ”присуством других, али кроз удаљавање од њих”, апстрактан, неконсистентан, заменљив, непостојећи. Без континуитета, без јасно афирмисаних дугорочних тежњи, необавезан, хипермодерни појединац у ”начину самопоимања”, непрестано бивајући у покрету,  онај је само онолико колико се покзује слободан у односу на постојеће моделе или удружења”. Комуницира, везује се само у оквирима које му намеће предострожност, самоконтрола, и владање: ”Потврђује се не кроз укључивање, већ кроз дистанцирање”.
У свету таквог једног појединца ништа не траје довољно дуго да би постало блиско, фамилијарно, присно, мирно, чиме би се задовољила човекова насушна потреба за припадањем. Насупрот, томе важно постаје бити ”кул”, то јест хладан, владати способношћу избегавања свега, а надасве осећања, живети у лагодном свету, отклањајући и одбијајући посесивне односе. 

Дуготрајне, обавезујуће везе у којима се особеност вреднује захтевом, замењене су кратким, уобичајеним, заменљивим сусретима; сусретима у којима се везе завршавају у самом тренутку њиховог настајања. Самим тим односи бивају крхки и пролазни. Данас уопште везе настоје да буду брзе, краткотрајне и без икакве заједничке визије. Отуђеност у таквом свету постаје нови израз моћи и владања. Начин опхођења елита се одмах и начелно пројављује као ”способност изузимања из заједнице”. 


Овакво понашање хипермодерног појединца поспешено је, уколико не и изазвано, отвореним, либералним тржиштем, које му управо омогућава дистанцираност. Наиме, јасно је да оваквом тржишту не одговарају појединци који ће имати свој став и тражити да размисле пред широким асортиманом понуде. Тржиште услед тога, примећује Клодин Арош, ”настоји да укине односе, повезаност, осећања, која се не дају превести на тржишну вредност.”
Тржиште стога тежи да непрестано стимулише сензације како би поспешило потрошњу и тим путем овладало појединцима које више ништа друго не одређује до њихове потрошачке жеље које се непрестано увећавају.
Враћајући се почетном питању: шта бива са осећањима у хипермодерном друштву које нема времена и којем изостаје смисао, Арошова закључује:
Осећања која су својствена сфери ирационалног или пре неисказивог - недокучивост, одсуство, губитак смисла у односу на себе и на друге - представља препреку, опадање, па чак и неспособност, не толико исказивања осећања колико њиховог доживљавања.  
Питање, међутим, остаје отворено: нисмо ли, имајући речено у виду, суочени са опасношћу свођења осећања на сензације? Односно, може ли се осећајност још увек сагледавати као она која је својствена подручју смисла и осећања уписаних у трајање или не? Одоворе можете потражити у осталим, вредним пажње, текстовима сабраним у зборнику који носи назив Хипермодени појединац, међу којима се налази и уводни текст Никол Обер о хипермодерном појединцу. Иста проблематика, али из нешто другачије перпсективе присутна је и у изузетним редовима Дејвида Вајта о храбрости, или пак Лоран Гунела о савременом робовању спољашњости.

Нема коментара:

Постави коментар