Шта је то што карактерише савременог човека, његово понашање, његов идентитет, начин његовог бивања? Можемо ли рећи како се он у бити разликује од онога како је човек раније поиман? Говорећи о Демократији 2.0, Жан-Мишел Бење примећује како нам "реалност свакодневно намеће уверење према којем се идентитети једних и других своде само на бројке, при чему не изражавају други садржај до онај који је својствен њиховом лутању по мрежи; она обзнањује осећање према којем чињеница да смо незаменљиви, услов сваког морала, данас више не важи, као ни осећање о лично прихваћној одговорности." Речено га потом наводи на закључак како се ми из дана у дан саглашавамо са тим да "живимо само у пролазу, у бегу у непознато, живахно не разликујући демагошку акламацију од расуђивања, егзибиционизам од уверења, транспарентност од аутентичности."
Овим феноменом детаљније се позабавила Никол Обер, савремени француски психолог и социолог, у изванредној студији Пародаксални појединац, објављеној у оквиру зборника радова Хипермодерни појединац. Она оцењује да су промене које су задесиле савремено друштво толике и такве да се на хоризонту постојећег појављују сасвим нови и до сад невиђени облици сензибилитета, једноставно, да се појавио један сасвим нови облик савременог појединца, којег она назива "хипермодерним".
Да би се разумело речено, потребно је најпре објаснити шта се подразумева под хипермодерношћу и на чему се она темељи.
Модерност, која почиње са Ренесансом, односно са појавом науке све независнијом од религије, политике и етике, а све ближој технологији и економији, почива на трима идејама: идеји прогреса - друштво се креће ка све већем напретку; идеји разума, онаквог каквог га је дефинисао картезијанизам и идеји среће, ка којој прогрес и наука неминовно воде. Да баш све није тако, и да је друштво последњих неколико деценија у кризи подвлачи и Бертран Вержели у својим размишљањима о бивању срећним, на која се смислено надовезује Никол Обер бележећи:
Срећа коју обећавају напредак и разум породила је осећај нелагодности и губљења смисла. Појам постмодерности, најпре коришћен у архитектури, а затим, од 1960. године, и под пером појединих америчких књижевних критичара, временом се проширио на поље сликарства, музике, филма, књижевности, социологије и технологије, како би изразио идеју прекида са оним што је подразумевала модерност, пре свега, западни напредак, према којем научна открића, а надасве рационализација света, представља облик еманципације човечанства.
Период постмодерности је према мишљењу Никол Обер, период урушавања како постојећих институционалних структура друштвеног уређења (породице, школе, цркве, партије,...), тако и духовних структура унутрашњег живота појединца и то под притиском масовне потрошње, избијањем на сцену појединаца ослобођених свих препрека и забринутих само за сопствено уживање и лични развој. Управо на том разуђеном фону постмодерности, пројављује се појам хипермодерности, коју Обер дефинише као "презасићеност", али и као "радикализацију" модерности.
Претераност, испарчаност, несигурност при дефинисању сопства: појмови су који ће нам помоћи у покушају разумевања онога ко је, или пре, ко су "хипермодерни" појединци.
За разлику од појединаца које бисмо назвали "традиционалним", карактеристичним за друштво пре појаве индивидуализма, односно који су се изграђивали кроз усвајање колективних норми и "модерних", "класичних" појединаца XVIII и XIX века, којима су својствени појмови савести, одговорности и поунутарњења онога што је примљено из друштва, појављује се нови облик појединца "хипермодерни" за којег је карактеристично "брисање припадности", односно "символичка и спознајна отуђеност у односу на све постојеће"; појединац за којег "више нема смисла заузимати тачку гледишта целине". Реч је дакле о крајње индивидуалистичној особи. То је особа, према речима Никол Обер,
која се уписује у економски свет мондијализације; све потчињенија законима тржишта и структурисана временом које се све више убрзава и сажима. Особа која се развија у друштву тренутачног остваривања задовољства и "пуцања утврђених граница"; у којем појам смисла, често сведен на тренутак и садашњост, не проналази ни један други заједнички именитељ до онај "подељеног ризика".
Особена црта која би карактерисала овог "хипермодерног" појединца, према Никол Обер, била би "флексибилност". Наиме, позивајући се на Клодин Ларош, која поставља питање: "Шта бива са нашим узајамним општењем онда када флексибилност, флуидност савремених економских система наметну тренутачност, непосредност односа, остављајући по страни евентуалност, то јест способност обавезивања које изискује време?", Обер се пита: На који начин се краткорочни хоризонт који карактерише велики део активности савременог човека преноси на начин на који тај исти појединац ступа у односе са другима и са њима остварује однос?
У свету у којем се све више губи све оно што је континуирано, трајно и чврсто, породично образовање ставља акценат на способност прилагођавања и мењања, образујући "неангажоване" особе, флексибилне, кадре изграђивању и разграђивању многобројних идентитета. "Модеран, али далек", према речима Марсела Гошеа, хипермодерни појединац бива собом само онда када се "одвоји од свих постојећих модела и удружења" пројављујући се кроз оно што би се могло назвати "обазривост, самоконтрола и владање".
Простор на којем се најбоље пројављује начин на који хипермодерни појединац ступа у односе са другим људима јесу управо блиски односи.
Трајни и обавезујући односи замењени су краткорочним, ефемерним и заменљивим везама; "везама у којима се однос губи у тренутку у којем настаје". Лишен времена и трајности неопходних за развој осећања, питање је да ли хипермодерни појединац уопште и осећа нешто друго до сензације. Осећање, да ли је оно и даље из домена смисла и емоција уписаних у трајање? и не тежили се сада његовом поистовећивању са сензационализмом, односно оним што се доживљава у непрекинутом низу дешавања и промена у које је појединац зароњен?
Позивајући се на истраживања која је водио Мишел Мафесоли, Никол Обер долази до закључка да хипермодерни појединац највише наликује "вечном детету":
Код већине савременика, уживање у осећањима, дељење емоција, заменило је потрагу за посвећеношћу трајним осећањима. Они одбијају било какво "затварање у одређену врсту сексуалног, идеолошког или професионалног идентитета". Насупрот томе, теже укључивању у "процесе ослобађања стављајући нагласак на отвореност, динамизам, другост, жеђ за безграничним".
Најбоље огледало хипермодерног појединца постаје стога интернет, кроз чији неонски одраз исијава мноштво његових жељених лица, његово "над-ја". Међутим, како примећује Франсис Жорегибери, управо то "над-ја" говори о празнини коју хипермодерни појединац носи са собом безуспешно покушавајући да испуни јаз настао између онога што он заиста јесте и онога каквим би он желео да буде, а у сагласју са мерилима савременог хипермодерног разбијеног друштва. То наводи Никол Обер да закључи како
у условима у којима могућности и ограничења свачијег сопства понаособ нису обезбеђена традиционално утврђеним друштвеним улогама и друштвеном припадношћу, појединац бива позван да сам себе произведе испитујући нове границе властитог идентитета: докле је он заиста он?
Прочитано можете допунити Бертран Вержелијевим редовима о бивању срећним или оним о поигравању са постојањем, на која се можете надовезати Џон О'Донохуовим размишљањима о човековој чежњи за припадањем или пак Лоран Гунеловим о постизању оствареног живота. Свакако се потом вратите зборнику Хипермодерни појединац Никол Обер и прочитајте га у целини.
Нема коментара:
Постави коментар