понедељак, 18. септембар 2017.

Кристијан Бобен о светости

Размишљјући о тајни бивања на земљи, тајни међуљудских односа и у вези са тим о тајни сродних душа, Џон О'Доноху је о светости забележио следеће: "Бити свет значи бити природан, бити благонаклон према световима који у теби траже равнотежу." То је онај исти свет за који је Ети Хилесум, сагледавајући га кроз огледало смрти, записала да мора сићи из ума у срце, како би се истински проживео; проживео на начин на који се он блиставо преломио кроз објектив Едвара Буба и перо Кристијана Бобена, који су уједначеним даровима проговорили о његовој лепоти.  



Кристијан Бобен (24. април 1951), француски писац и песник, размишљајући о светости одлази још даље, још више, још дубље, понире у оно што око ње остаје из домена неизрецивог и записује:

Идеја светости. Идеја светости није идеја. То је нешто што пролази и у том пролазу отвара пут. Попут струјања пролетње светлости. Звончићи ђурђевака пале се као да смо притисли прекидач; очи цвећа су осетљиве. Светост је та струја која, пошто се дотакне душе, остави је опчињену. Пролеће космоса. Први бал атома. Запад је поверовавши у то како је докучио шта је то светост, затворио је у кавез воштаних груди неколико мушкараца и жена. Међутим светост је опште добро свих. Она се може окрзнути и мисли каквог криминалца. Она је најпре из домена живота, а тек потом из света религије. 

Који адолесцент није, макар и на секунд, био ошинут сном о невиности; уздигнут крилима душе ка сунцу? Целог живота, у њему ће остати траг те муње: спржени део душе, део у који свет не залази, па чак ни мисао. Јер светост није нешто што се да мислити. Она је присни непријатељ апстракције. Она је саткана од радњи, гласова, истанчане науке тишине, научене у друштву цвећа или током каквог дугог часа жалости. Рај суза прикрива осмех, попут стабла иза ситне завесе кише. 

Светост је оно што нас спречава да постанемо лешеви пре времена. Чак је и њена носталгија делатна. Осећај да бисмо наједном могли оживети - волети, помагати, лутати, изгубити. Запад је од својих светитеља начинио шаку чудних, бледих мушкараца и жена. Исток о томе зна много више од нас. Његови светитељи су лепезе што плешу. Руми је светитељ - ако ни због чег друго онда због тога што се томе што јесте подсмева. 
Дешавало ми се да понекад у очима људи опазим торжествене несреће. Литице које се обрушавају. Небо у плаветнилу креде. Океан светости продре - ух, само на секунд - да скрши њихова убеђења са пратећим стрепњама. Опазимо то у очима мајки када посматрају властиту децу - благост их шири. Можемо ослушнути у смеху љубавника и у шапату цвећа, том прашењу поља молитвом. Само је једна ствар неутољено жељена. Није реч ни о каквој ствари, већ о палати разапетој у ваздуху. У њу ступамо срцем, животом, смрћу. Мислите шта год желите. Ја, ја више не мислим. Ја посматрам светлост која прави жур на тераси. Пролеће у сред јесени. Осмех из другог света. Слава бивања живим и напајања одсутних. Јер светост је жедна. Веома жедна. 
Ове чаробне редове можете обогатити Џон О'Доноховим размишљањима о молитви или пак о аскетском животу, а онда се вратите Бобену и његовим надахнутим редовима о лепоти живота и о томе зашто љубав није жртва

Нема коментара:

Постави коментар