среда, 02. август 2017.

Николај Берђајев о меандрима философског познања

Смисао не почива у предмету који окупира мисао, нити у субјекту који конструише свој свет, већ у једној трећој сфери, која није ни објективна, ни субјективна, у којој је све активност и духовна динамика: у животу и у свету Духа. Уколико се познање испуни у бићу и са бићем, онда се и смисао динамично пројави, тмине бића се озаре. Познање је духовни живот.


Размишљајући о животу кроз огледало смрти, Ети Хилесум је у својим дневницима записала како реалност за њу уопште није реална, и да је то на неки начин спутава да дела. "У својим поступцима не видим ни тежину ни домет. Само један Рилкеов стих за мене је реалнији од селидбе."

Руски религиозни философ Николај Александрович Берђајев (18. март 1874 - 24. март 1948) се замислио над готово истоветном дилемом размишљајући о дометима једне философске мисли, као на пример, Платонове теорије идеја, натопљене димензијиом вечности, и онога на шта се данас неретко философија своди губећи се у поравњањима и такмичењима са веродостојношћу научних сазнања и достигнућа. У свом чувеном и даље изузетно актуелном делу, О човековом позвању: опит из парадоксалне етике, Берђајев испитује управо овај интригантни однос између философије и науке, покушавајући да одговори на питање: шта је то што философију чини аутентичном и човеку преко потребном?



Да би одговорио на постављено питање, Берђајев настоји најпре да види у чему се налазе корени промашаја које и данас опажамо у философији. Они су, према њему, троструки и огледају се најпре у промашају до којег је довела гносеологија одвајајући познање од човека, односно претварајући "знање" у пуки предмет човековог познања, затим, у објективацији до којег знање неминовно доводи уколико оно у свему види "предмет" познања и на крају у историзму које "објектовано знање" историјски класификује још више га отуђујући од човека као онога који је на познање призван духом.

Према Берђајеву, гносеологија, онаква какву ју је утемељила немачка философија, прва је "посумњала у снагу и оправданост философије, и на тај начин, у питање довела и само познање."

Човек је изгубио моћ познања бића; изгубио је пут који ка том познању води. Уцвељен, окренуо се "познаји" познања и дуж целог пута само је оно то које се пред њим пројављује, а не више биће.

(...)

Извођење познања изван бића фатална је последица рационализма који још увек неиживљен до краја, не успева да буде превазиђен. Познање се више не сматра делом бића, а када се знање стави наспрам бића попут каквог објекта, онда оно више нема никакве суштинске везе са бићем и не чини више део његове историје. Познање се тада своди на "нешто што се односи на нешто" уместо да буде то "нешто" само по себи. Таквим га онда више ни сам субјекат познања не сметра нечим важним самим по себи. Свет постојећих идеја губи реалност и опстаје само свет идеја које се односе на оно што постоји: Бога више нема, он бива замњен различитим поимањима Бога које субјекат анализира; постојеће добро и зло нестају, бивајући замењени различитим представама добра и зла.

Јасним бива да отуђујући знање од субјекта познања, бивамо директно уведени у Шмитову школу ђавола, где све постаје небитно и разводњено необавезујућим и флуидним релативизмом.   
Nikolai Berdyaev by Yury Selivestrov

Но, у чему је узрок таквом једном философском отуђењу од познања? Берђајев га види у томе што философија незадовољна својим дометима у домену духа жели да се поистовети са науком и њеним достигнућима, чудно заборављајући да им поља познања нису идентична.

Нико не спори да философ мора имати у виду научни развој и његове резултате, али из тога не происходи да се философија мора поистоветити са њима и њиховим привлачним, на око видљивим успесима. Философија је познање, али не можемо рећи да је то познање у свему идентично научном. (...) Свет се философији открива на један сасвим другачији начин, него што се открива науци, и пут његовог познања је по свему различит.
Основна разлика између научног и философског познања, према Берђајеву, почива у следећем:

Науке се занимају парцијелном и апстрактном реалношћу, свет им се не открива као целина и оне му не могу спознати смисао. Философија је љубав према мудрости и објављивање мудрости човеком; она је стваралачки узлет ка смислу бића. (...) Философија свет види кроз човека и у томе једино почива специфичност њеног карактера. Наука, за разлику од тога, свет види изван човека.

Како онда разумети однос између философије и науке? Како разграничити орбите њиховог кретања? Како успоставити њихов узајамни однос? Према Берђајевеву,

најпре треба уочити суштинску разлику између философског и научног познања. Философија познаје биће посредством човека и полазећи од човека, у њему видећи решење смисла, док наука биће познаје, на неки начин, изван човека, то јест одвојено од њега. (...) Философија изучава човека полазећи од човека и обитавајући у човеку, као да он пребива у царству духа, док га наука изучава као да припада царству природе, што ће рећи изван човека као предмет по себи.
Сходно реченом, за Берђајева философија постаје заиста философијом одвајајући се на тај начин од науке, једино онда када се посвети духу у којем обједињује познање света које јој је у духу и понуђено. Духом се философија, према Берђајеву, исцељује и уцељује.

Наука се заснива на одвајању човека од човека, и одвајању бића од човека, јер је субјекат познања изван бића и биће бива познато изван човека. Свет философских идеја престаје да буде мој свет - свет који се мени открива, он се премеће у објективизовани свет који ми постаје стран и супротстављен.
Берђајев у том смислу недвосмислено устаје против давања приоритета бићу над човеком, јер је "човек тај који има примат над бићем, јер биће се открива тек у човеку, кроз човека и човеком". Уколико се овај приступ бићу и човеку извитопери то неминовно води тиранији натурализма и објективизма који се данас, услед изузетног технолошког напретка, лако да опазити. Због тога је више него важно философији вратити статус који јој и припада. Ослободити је технолошког гностицизма у који је запала силним апстраховањима.

Философија се лако премеће у апстрактност, губећи везу са извором живота, сваки пут када тежи познању не човеком и путем човека, већ изван њега. А, човек је уроњен у живот, сушти живот, и откривења тајне живота су му подарене. Тек у овим дубинама философија се дотиче религије; дотиче је се изнутра и слободно.
Речено, међутим, за Берђајева не значи да се философија изнова мора ставити у службу религији. Она мора остати слободна, односно, мора стећи "мудрост Христову".

Откривење не сме наметнути философији теорије и идеолошке спекулације, али може јој понудити чињенице и опит који ће обогатити њено познање.
Николај Берђајев, 1912. године

Ово је, према Берђајеву и једини пут којим се фиософија може упутити како би избегла ограничења и свођења својствена сваком историцизму. 

Философски могу познати само властите идеје, чинећи својима идеје Платона или Хегела, то јест познавајући их путем човека, а не путем предмета; познавајући их духом, а не кроз објективизацију. У томе почива основни принцип философије, не субјективни, - у смислу у којем се субјективно супротставља објективном -, већ витални.

На тај начин, према Берђајеву, философија остварује своје право назначење то јест "познање и причешће смислом".

Философија је део живота, искуство живота духа који у њему почива. Она је увођење у тајну бића, у тајну живота; она је светлост која исијава бићем и из бића. Она сама собом не твори биће концептима, као што је то желео Хегел. Религијско откровење значи да се биће отворило за субјект познања. 
Речено наводи, Берђајева да закључи:

Смисао ствари не открива се човеку тако што би оне продрле у њега, а он према њима остао пасиван. Он се откирва кроз његову стваралачку делатности тражећи смисао изнад бесмисла света. У свету предмета, не постоји Логос. Он се објављује само човеком, његовом делатношћу, кроз потврђивање његове сличности са бићем. Свако идеално биће изван је човека и као такво лишено смисла, што ће рећи да се Логос открива само духом, а не преко предмета, у стварима и у природи, само духом човеково биће је човек. (...) Смисао не почива у предмету који окупира мисао, нити у субјекту који конструише свој свет, већ у једној трећој сфери, која није ни објективна, ни субјективна, у којој је све активност и духовна динамика: у животу и у свету Духа. Уколико се познање испуни у бићу и са бићем, онда се и смисао динамично пројави, тмине бића се озаре. Познање је духовни живот.



Нема коментара:

Постави коментар