уторак, 09. август 2016.

Жан Грожан о Јонином знаку

Прича о Јони вам је вероватно већ позната, али начин на који је препричава Жан Грожан (21. децембар 1912 - 10. април 2006) тај чаробњак писане речи, садржи у себи нешто равно чуду. Грожана је немогуће препричати а не упасти у баналност; њега, за којег Кристијан Бобен каже да подсећа на Рембоа са Абеларовим знањем. ”Код њега, каже Бобен, препознајем онога који је размишљао десетинама векова и који нам је у несебичној љубави даровао само најсуптилнији цвет мисли штедећи нас свега сувишног”. Као и Бобен пред лепотом и дубином појединих његових реченица пожелимо да аплаудирамо. 


Већ смо имали прилику да се осврнемо на његову кратку приповест о Пилату. Овом приликом ћемо издвојити неколико чаробних момената из кратке приповести под још краћим називом Јона.

Јона је постајао модерним човеком, не толико по достигнутој брзини колико по ужурбаности. (...) Будућност је пре просторност него ли трајност. Она је непрорачунљива просторност попут мора на којем сви путеви постају могући. Јона је изабрао будућност као што бирамо да одложимо бирање. Будући да не знамо до чега ће довести наши избори сва врата треба што је могуће дуже држати отвореним. Јону је одликовао кукавичлук ослањања на будућност. Своја данас бацао је у јаму попут отпадака, јер тек пошто би их загризао у устима му је остајао окус већ објављеног. Тако да је Јонин напредак добијао на убрзању срозавања. Котрљао би се до стења или међ’ дрвећем опијен несвесношћу. У њему су још само дисале распрострањене претече попут полена боровине. Насртао је на слободу са мноштвом избора. 
*
Јона је говорио: Мој народ је једно прекјуче, а мој век је једно прекосутра. Мој народ верује да пророкује, али он остаје зазидан у своја убеђења, док мој век наслеђује само оно што упропасти. Али најнезнатнији дашак Божији вели души: Данас. Чак и записан глас Божији устаје са странице да би души рекао: Твој дан је мој дан.
 *
Једно јутро небо се мало разведрило. Чинило се као да се небо сећало Јоне под условом да се Јона удаљио од рођења и да је издао властите снове. Да, Јона није имао ништа против тога да изда снове под условом да је за то имао подршку неба. Уосталом када смо са небом, оно што издајемо није ништа. 

Једног јутра лишће је пожутело и већ сутрадан дрво се сасушило. Ноћни ветар однео је лишће. Овог пута Јона је заиста пожелео да умре. Јона је остао под сасушеним дрветом не обазирући се више на сенку. Осећао је како у њему куља врућица и љутња, али ни помислио није да се врати у колибу. Испружен на земљи чуо је само куцање властитог била. Није чуо како се небо набира простором попут свилене заставе, попут барјака његовог Бога над његовом ожалошћеношћу. Млађани Ниневљани су охрабрени, пришли и упадљиво сели на границе Јонине територије. Поједини међу њима су прилазили и ближе са сузама у очима. Њима су се придруживале девојке говорећи им: Оставите га, сматрао нас је сувишним, е па и његово дрво је изгледа било сувишно. Говориле су им: Било му је неприхватљиво да сви будемо пророци. 
- Чији пророци, уколико више нема сељака?
- Пророци себе самих, што и није тако смешно.
- Можемо ли аргументовати против себе самих?
- Аргументација је игра којом се играју владари. Да ли је ваш Јона аргументовао? Реч није ништа уколико није парабола. Она само окрзне и на сам њен додир падају рекламе.
Момци су се на крају удаљили, али су их девојке и даље вукле за рукаве не би ли се удаљили још више. 
Тада је Јона начуо до тад непознату тишину, као да су и небо и земља обуставили дисање, као да се иза брда више није налазила Нинева. Чинило се да људи више не постоје и да је Бог отишао. Мора бити да је Јона сањао. Ниневљани су били примитивци и нису разликовали лево од десно, заглибљивали су се у безсадржајност. 
Тако, рекао је Јона. Устао је. Осетио је жеђ какву до тад никада ни замислити није могао и био је жедан те жеђи. Са лукавошћу бедуина шуњао се клисурама. Задесио се на сред поља. Више није знао куда да се дене. Ветар је збуњивао детелину. 
Јони се ветар обијао о лице. Прсти ветра увлачили су му се у косу или су му додиривали рамена као да би му указали на неизвесност шеве. 
Нешто даље јабуке су падале на ароматично биље. Опало лишће се подизало под каљачамо школараца. Дечаци и девојчице медресирали су на вратима октобра. У мирису мастила и креде почела су поједина предавања. Сви прозори су били широм отворени, јер је ваздух и даље био топао. Чуло се пачије понављање: Све је могуће, али све није на корист. 
Јона је напредовао као што напредујемо у читању какве књиге. 
Нагнуто, усмрћено сунце позлаћивало је зидове које је кршило, бакром је прекривало лишће које су уморне гране надносиле над плотове. Сунце је тражило начин како да уђе у школу, седне за клупу и прелети страницу.
Да ли је то био предокус јесени која је својевремено изменила Ниневу? И Јона је пожелео да научи једно ништа које би било све. 
Осетило се подрхтавање вела: живи. Они који су живели и даље живе; они који су живели имају ту смелост да живе. Јона је лаганим великим корацима прелазио дневне часове и ноћна бдења. Живео је одушевљеност блискости. Бог других налазио се на вратима његове душе, у одајама његове душе. 
Бденије је толико дуго трајало да је Јона напокон ступао у врт Божији, у данашњицу Светих списа. 
Јони се прохтело да се успне на висораван поред које је пролазио. Тамо је пронашао све постојеће зналце света, од оснивача праисторије два плус два до коначног проповедника x=y.
Ови угледни људи се нису одреда доследно понашали. Један философ нападао је Буду кроз чије оборене капке је цурило презрење, док је гестикулирајући стратег настојао да убеди правника који је грицкао нокте. На другом месту се један банкар лактовима погађао о ширини простора чију висину није достизао, а на другом је један уображени економ прекоревао политичарку која ничим није прикривала своју женску агресивност. Нешто даље, свирач китре запостављао је своје жице како би ударао по сликаревој кутији који је одсутно џоновима дробио боју по плочицама. Тамо даље се астроном подсмевао историчару који се подсмевао психологу, док је теолог исправљао тијару коју му је поветарац упорно кривио.
Један млади човек сео је на сред висоравни као да је био једини ученик свим овим учитељима. Тада му је стари вртлар из Дорна пришао и пред ноге положио ружу, што је помало изненадило учитеље, но младић је јасним гласом рекао да има питање и сви су намах усредсредили пажњу на њега, јер је свако унапред знао да ће му одговорити.
Јона се са вртларем сакрио за ревер учењака и чуо оно што је младић упитао: Молим вас, учитељи моји, можемо ли знати шта је то Јонин знак?
Одговори су одмах постали конфузни. Говорило се о устајању из мртвих и о укидању државних привилегија. 
Питање бачено под ноге мудрацима спотицало их је једне од друге. Чуло се звецкање првосвештеникових звончића и лихварских ланаца. У младићевом погледу зрака ироније се борила са сенком туге.
Јона је разумео да се са овим његова улога окончала. Оно што је вољно или невољно проживео постало је знаком који је сада требало тумачити. Младић се вратио у село да размиша о знаку.
Једног дана и сам ће окусити Јонино идење у правцу и противно правцу све док се не сручи на плажу света који нема друге приче до свачије приче. Но Јона је већ сав био обузет душом онога који га је бирао себи за обележје.

Нема коментара:

Постави коментар