недеља, 17. јул 2016.

Тон Телехен о чаролији писања писама

Писма? Мени? Никада их нисам примила, помисли у себи кртица. Никада.


У чаробни свет чаробних писама уводи нас дански писац, песник и физичар, Тон Телехен (18. новембар 1941) књигом Веверичја писма мраву. Телехенова дела најпре намењена деци, привлаче велику пажњу и одраслих због њихове лепоте, једноставности и философске домишљатости и дубине. Та помало заборављена чаролија писања писама, пружила му је изванредан оквир у који је сместио најразличитија промишљања о најдубљим људским осећањима. Прожета осећањима љубави, захвалности, усамљености, похлепе, немара, самозадовољности, она су цео један свет у малом.


Једног јутра, седевши за столом веверица је желела да напише писмо мраву. Међутим није најбоље знала како да напише оно што је хтела да саопшти. 
Здраво мраву,
почела је. Али то није било оно што је хтела да каже.
Спустила је писмо на под и поново почела:
Веома драги мраву,
записала је. Али то је још мање одговарало.
На врх једног другог писма записала је:
Здраво мраву,
а на заглављу другог:
Драги мраву!
Потом:
Драги мраву...
и:
О, драги мраву...
и:
Мој симпатични мраву,
и:
Драги, драги мраву...
Наставила је тако целог јутра све дубље уздишући. ”Мора да постоји почетак писма, мислила је, који би сасвим одговарао мраву”. Била је сигурна, али јој није полазило за руком да га пронађе.

Око ње су се гомилала писма.
Коначно, веверица устаде и пробијајући се кроз хрпу писама отвори врата како би изашла напоље на дебелу грану пред кућом да размисли.
Али чим је искорачила напоље, ветар улети у кућу, помете писма из њене собе и ковитлајући их посла их све мраву.
Био је то леп дан и мрав се управо налазио пред вратима куће, окупан сунцем, задубљен у своје мисли.
Изненада, нађе се затрпан веверичјим писмима. Било их му је преко главе. Са муком се извукао испод гомиле писама и почео са читањем.
Тек касно увече под месечевим сјајем завршио је читање последњег писма.
На тренутак је сео не мичући се загледан у жбуње уроњено у тмину.
Потом је пажљиво сложио писма која су досегла до таванице, са бочне стране ушао у кућу и легао на врх камаре покривши се писмом које је почињало са ”Веома драги мраву” и заспао.
Месец је сијао и пошто се мрав окренуо, писма су зашуштала. Мрав је у сну климнуо главом и прошаптао: ”Мрав, то сам ја.”

Осим обилате преписке између мрава и веверице, Телехен се осврће и на слонова, пингвинова, медведова, цврчкова, гавранова, сунчева писма. У ову богату поетско-философску преписку се укључио ни мање ни више до сам сто којем је веверица писала питавши га шта би за њега могла да учини, јер тобоже никада му се пре тога није обратила. Сто је понет ветром полетео у ваздух и при паду од среће испустио писмо за веверицу у којем је писало:
Драга моја веверице,
Нисам пао, знаш,
Ја сам плесао.
За тебе.
Јер си ти мислила на мене.
Од тога ми не треба ништа више.
Твој драги сто.

Но вратимо се на отпочето размишљање кртице која у животу никада није примила ни једног јединог писма.



”Писма? Мени? Никада их нисам примила, помисли у себи кртица. Никада.”
Обузета осећањем неправде, почела је да ровари галерију у сред мрачне земље.
”Чак ни једно ”Добар дан”, помисли она. Или позив да дођем испод пустиње. Или ледника. Никада.”
Од љутње, ударила је о под.
Али није било одговора.
”Постоји само једна особа која жели да ми пише, размисли она. Та особа сам ја.”
Тако, сакривена дубоко под земљом, у мраку, поче да пише писмо за писмом.
Драга кртице,
Срдачно те поздрављам.
Кртица
или:
Драга кртице,
Недостајеш ми.
Кртица
Пошто би које писмо завршила тако га је сакривала у блато и после извесног времена проналазила и читала. Понекад би јој и сузе наврле на очи.
”Хвала ти, кртице!”, мислила је она.
Или: ”И ти мени недостајеш, кртица”. Или још: ”Увек си добродошла, кртице, увек!”
Понекад би правила журку са свим пошиљаоцима својих писама. Тада би трчала с краја на крај галерије до и у најмрачније одаје.
Чак је и плесала. ”Али да ли сам заиста срећна...?”, питала се све док је плесала сама са собом.
При крају једног од тих празника, сместила се у један ћошак и упутила себи писмо у којем је писало:
Требало би да одеш на пут,
Кртица 
Климнула је главом у знак сагласности и кренула на пут. Правац горе. У тајновити ваздух. Задржала је дах угледавши прве зраке светлости како се пробијају кроз земљу и наставила лагани успон. 
То вече је ненајављено провела код веверице. Пиле су црни чај и кртица јој је причала о својим журкама тамо далеко под земљом. Велике и мрачне журке, без зрачка светлости. Веверица је зачуђено климала главом. Кртица је вртела кашичицу у шољци чаја и молила се да се време занавек заустави.

Ако сте и сами жељни писама, да их пишете или да их примате, инспирацију можете засигурно наћи у Телехеновој изванредној збирци Веверичјих писама мраву. А читање можете надопунити изванредним Егзиперијевим писмом заробљенику о компасу пријатељатва.

Нема коментара:

Постави коментар