Било је то за овај Божић. Седела сам пред Христовом иконом и чудила се љубави коју је пројавио према нама људим и Сам поставши човеком. Седела сам тако неко време као пред старим, добрим пријатељем којем бих нешто да кажем, а не умем, јер је у мени све стиснуто и згрчено у неизреч. Гледамо се тако, а тишина постаје све гласнија. Све што бих му рекла не одговара ономе што желим да му кажем, а оно што желим да му кажем, не успева да се састави у речи. Када би само Он могао некако да прогови. Али стварно проговори!
Није прошло дуго, а пред очи ми искрснуше црвене корице Појућег срце (Народна библиотека Србије) Ивана Александровича Иљина (1883-1954), једног од највећих умова Русије 20. века. За кога се, како с правом тврди у свом надахнутом предоговору, о. Радош Младеновић, појам човека не исцрпљује у ”ставовима које мисао људска развија према објективитету, него се аутентично појављује у свету онако како воли, како мрзи, како стрепи, како дрхти, како се радује, како тугује, како пева, како ћути, како живи и како умире, како се нада и како верује...”
Неколико пута до сад сам прочитала ову књигу, али да ме неко зауставио и питао детаљније о њеном садржају тешко да бих умела шта рећи, осим да је књига изванредна и да је неизоставно вреди потражити и прочитати. Извадила сам је испод других књига и насумице отворила. На моје велико изненађење, књига се отворила на причи, есеју који носи назив, ни мање, ни више но ”Божићно писмо”.
Реч је о писму које је Ивану Иљину упутила већ покојна мајка пре двадесет и седам година, а на које је он такође наишао једне божићне вечери, како вели: ”у далеком граду, међ’ туђим људима, охладнелих срца”. Не препричава писмо, него га читаоцима нуди у целости, а ја у њему откривам саговорника са иконе који је ипак нашао начин да ми се обрати:
Треба да знаш, човек је усамљен онда када никога не воли. (...) Ко воли, његово срце цвета и мирише; он поклања своју љубав баш као цветић свој мирис. У том случају није усамљен, јер је његово срце код онога кога воли: он мисли о њему, брине се о њему, радује се његовом радошћу и страда његовим страдањем. Он нема времена да се осети усамљеним или да размишља о томе да ли је усамљен или не. У љубави човек заборавља на себе: живи с другима, живи у другима. А то и јесте срећа.
Ја већ видим твоје запитане плаве очи, чујем твој тихи протест, да је то само пола среће, да срећа није само у томе да волиш, него и у томе да воле тебе. Али ту постоји мала тајна коју ћу ти пришапнути на увце: ко одиста воли, тај не запиткује и шкртари. Немогуће је стално расуђивати и запиткивати: шта ће ми донети моја љубав? Чека ли ме узајамност? Можда волим више, а мене воле мање? Вреди ли уопште да поклањам ту љубав?... Све је то нетачно и непотребно; све то значи да љубави још нема (није се ни родила), или је већ нема (умрла је). То опрезно меркање и вагање прекида живу струју љубави која тече из срца, задржава је. Човек који процењује и мудрује, не воли. Око њега се образује пустош, непроникнута и незагрејана зрацима његовог срца. (...)
Не, драги мој, љубав треба слободно да струји из срца, не треба се узнемиравати због питања узајамности. Ваља људе будити својом љубављу, треба их волети и тиме позивати на љубав. Волети - то није пола среће, већ потпуна срећа. Предај се стихији свог срца, пусти своју љубав на слободу, нека њени зраци светле и греју на све стране. (...) Тада ћеш осетити ону обратну стихију која одговара, не као ”пуну срећу” коју си захтевао и добио, већ као незаслужено земно блаженство у којем ће твоје срце цвасти и радовати се”
- завршава мајка писмо сину, а њене речи се преплићу са миром Лика са иконе. Иљин са своје стране закључује: ”Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и утеху. Знаш, увек дочитам твоје писмо са сузама у очима. Ето, тек што сам га дочитао, огласише се божићна, свеноћна, звона. О, незаслужено земно блаженство!”
Појуће срце. Књига тихих сазрцања Ивана Иљина објављено је у издавачкој кући Бернар, колекцији ”Тихи глас”, у преводу Владимира Јеглачића. Књигу Иљинових размишљања о пријатељству, мржњи, лишавањима, здрављу, узрасту, страдању, смрти, трпљењу, савести,... можете допунити двама преосталим књигама из исте трилогије, Ватре живота: Загледан у живот (књига промишљања свакодневице) и Погелед у даљину (књига промишљања и надања). То уједно може бити прилика да откријете, уколико већ не познајете, одличну издавачку кућу Бернар.
Нема коментара:
Постави коментар