понедељак, 04. децембар 2017.

Иван Иљин о томе чему нас учи Академија

Жаклин Барус-Мишел је, осврћући се на феномен урушавања размишљања, записала како је на школи да научи размишљању, то јест да научи да се постави питање смисла. Међутим, оно што се најчешће да приметити јесте то да се школа ”задовољава тиме да пружи норме, технике, обогаћене пропратним узорним садржајима, али не учи упитаности”. ”Људи су”, са своје стране примећује Петер Слотердајк пишући о припитомљавању човека, ”животиње међу којима једни узгајају друге док други бивају узгајани. (...) То је главно обележје технолошке и антропотехнолошке ере.” Полемишући са темељним вредностима хуманизма, долази до питања: ”шта још може припитомити човека, онда када хуманизам, у улози школе за припитомљавање човека, у томе није успео? (...) Шта још може припитомити човека онда када и после свих изведених покушаја у правцу едуковања људске врсте не знамо ни ко ни шта тачно васпитава васпитаче и са којим циљем?” ”Две хиљаде и пет стотина година после времена у којем је Платон писао, рекло би се, оцењује Слотердајк, да су се не само богови, већ и мудраци, повукли, остављајући нас саме пред нашим незнањем и полузнањем свега што познајемо.”

Руски философ, политички мислилац, теоретичар и историчар религије и културе, Иван Александрович Иљин (28. март 1883 - 21. децембар 1954), у изванредној збирци текстова ”Поглед у даљину. Књига промишњања и надања” пружа нам изванредне и веома дубоке увиде у то шта образовање јесте и како би му се требало приступити. 



У тексту под називом ”Борба за академију”, Иљин полази од питања: Шта је академија? и Шта је њен задатак? И одговара:

Академија је највиши степен у образовању и васпитању човека; и већ самим тим, одређује се њена суштина и специфичност.

За разлику од основне школе којој је сврха да дете научи да чита, пише и схвата прочитано; да концентрише своју пажњу и располаже памћењем; где наставник настоји да у детету ”пробуди духовност његовог инстинкта - доброту, савест, врлину, религиозну веру, национално осећање и правну свест...” и средње школе где се човек учи да ”усвоји градиво које му је понуђено и да њиме технички влада”, где ауторитет наставника и даље остаје руководећи: ”он даје тумачења, упутства, лекције, задаје задатке и вежбе”, академија, она се ”не обраћа ни детету, ни младићу, већ интелектуално зрелом човеку: она га васпитава за самостално битисање и мишљење”.

У академији, према Иљиновој оцени, нема више места школским шемама, обавезним методама и непрекидној контроли. Они професори који на гимназијски начин приступају академској настави, показују како ”они сами, заправо, нису прерасли гимназију и на универзитету, строго говорећи, немају шта да траже.” Академска настава

не пуни памћење, нити се усваја појмљено и само техничи вежба мишљење. Овде се ради о јачању и продубљивању моћи суђења; овде се стиче умеће да се самостално приступа предмету, да се он самостално перципира и истражује. (...) Академски испити не постоје зато да би се оптерећивало памћење студената и да би се ауторитативно контролисало наметнуто мишљење. Академија учи предметном мишљењу и предметном истраживању: и на академском испиту, на провери, не би требало да буде памћење, већ моћ суђења и умеће оријентације у неистраженом и непознатом... Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па, дакле, и за духовну слободу.
Иван Иљин у гимназијским данима

Попут Жаклин Барус-Мишел, тако и Иван Иљин, наглашава потребу полажења од непосредног искуства, јер академско истраживање није ништа друго до ”самостални доживљај истраживача, одговорна борба за истину, креативно тумачење, вежба (аскеза) моћи суђења, вештина доказивања и показивања.” Академија је стога 
дужна да човеку пренесе вештину одговорног, усамљеног мишљења - вештину да мисли из самог предмета, моћ целовитог сазрцања (интуиција) и строгог аналитичког посматрања (индукција).
Према Иљиновој оцени не постоји ништа погубније од неутемељеног мишљења, које је ”злоупотреба мисли, својствена необразованост”. На Академији није да ”установљава ’догмате’: она пита, тражи, истражује; она не поставља забране и не доводи до застоја: она живи динамички и стваралачки, али њена динамика је одговорна и опрезна, она испитује, сумња и проверава.”
Једном речју - академија остварује ”метод” и васпитава за метод. Метод је грчка реч; она означава пут ка циљу; у спознаји - борбу за истину. Академија управо и јесте школа самосталне борбе за истину. Читавог свог живота научник-истраживач се бори са самим собом, како би стекао неопходну чистоту, проницљивост и гипкост духа; са предметом, како би га испитао, сагледао и приказао; са језиком, како би њиме, на прави начин, овладао и прилагодио га. Он се бори због истине, како би је стварно доживео, учврстио и изразио.
Имајући у виду речено, постаје јасно, да према Иљину, основна намена академског васпитања човека почива у томе да се он научи слободи, јер, како и сам подвлачи ”слобода је одговорна, стваралчка самосталност човека”.


То је академија, то је истинска суштина универзитета и сваке високе школе као такве (ако она још заслужује своје име): то је лабораторија испитивачког и сумњајућег истраживања које се одвија у духу религиозног сазрцања. Акаденија настаје из слободе, ствара у слободи и васпитава за слободу; она, у исто време, настоји да слободно схвати оне високе обавезе и оне навише нужности којима човек добровољно мора да се потчини ради предметне спознаје. Она не истражује ради тога да би све разложила и разрушила, већ ради тога да би увидела аутентично, да би га верно описала и да би стваралачки изградила витално. Она, наравно, јесте школа мисли; али та мисао је испуњена љубављу и вољом: она посматра, сазрцава и радосно поима дело руку Божијих. Стога, академија тражи целог човека: а од њега самог - тражи морално напрезање и религиозно уздизање: у противном, он се неће дотаћи најважнијег и најзаветнијег: тајне чулних, нечулних и натчулних светова. И оно прво, од чега свака академија мора да крене, то је превладавање свих споља наметнутих и мртвих интелектуалних схема и шаблона: све то, попут смртоносног отрова, делује на мисао, на савест, на дух и на вољу човека.

Прочитано можете допунити изванредним увидима Јиргена Хабермаса о веровању и знању у плуралистичком постсекуларном друштву, Роџер Скрутоновим о значају естетског образовања, или пак Николај Берђајевљевим о меандрима философског познања. У сваком случају, књигу Ивана Александровича Иљина, ”Поглед у даљину. Књига промишњања и надања”, препоручујемо да прочитате у целини.


Нема коментара:

Постави коментар