понедељак, 20. новембар 2017.

Пол Жоријон о поробљености демократије финансијама

Размишљајући о демократији, савремени француски философ, Жан-Мишел Бење је приметио како ће она ”произвести особе које ће све више осећати збуњеност пред слободом и неизвесношћу која одржава свет; осећаће се све немоћније и несигурније”, што ће за последицу имати то да ће изискивати да ”Држава интервенише (Држава - заштитник, а и неосетно Држава - тутор), омогућавајући тако одомаћивање меког деспотизма који ће их лишити муке бивања слободним”. До појаве новог облика демократије, Демократије 2.0., доћи ће, према његовим оценама, управо због тога што човек увек тежи томе да се прилагоди и буде делом ”норме”, уместо да најпре настоји да буде слободан и самовластан, иако уписан у један одређени ”морални објективни контекст”, према формулацији коју даје Марк Хуњади, говорећи о суштинском пробелму клонирања.

Ослањајући се на студију коју су 2011. године понудили истраживачи са циришког политехничког института, Стефанија Витали, Џејмс Б. Глатфелдер и Стефано Батистон, под називом ”Мрежа глобалне контроле предузећа”, француски антрополог, економиста и социолог, белгијског порекла Пол Жоријон (22. јул 1946), у студији под називом Ко последњи изађе нека угаси светло. Есеј о изумирању човечанства, долази до закључка како се структуре моћи данас више не налазе у власништву суверених држава, већ транснационалних компанија које диктирају начин и облик на који ће државе моћи да имају корист од властите производње. ”Оно што се некада чинило само обичном теоријом завере, данас, у светлу најпрецизније математичке методологије, показује се сасвим истинитим”, примећује Жоријон, широј јавности познат по томе што је најавио кризу хипотекарних кредита.


На питање какве последице речено има по демократију, Жоријон одговара:
Последице по демократску власт су такве да је она сведена на један подређени сектор или ”контролисану слободу” под будним оком транснационалних компанија; чији домет и величину сектора управо оне и само оне дефинишу. (...) Студија ”Мрежа глобалне контроле предузећа” доноси недвосмислен одговор на питање да ли је демократија поробљена финансијама, тако што показује да три четвртине, од 147 компанија ”господара света”, управо долазе из света финансија. 

На питање које се логично поставља у наставку: како таква једна концентрација моћи до сада није довођена у питање, нарочито уколико се има у виду да она видно нарушава конкурентни систем који се сматра неопходним за балансирано одржавање постојећих економских система, Жоријон одговар види у томе што
постојећа законодавства anti-trust типа се примењују на нивоу националних оквира којима транснационалне компаније не подлежу с обзиром на саму њихову природу. 
Уколико, међутим, по страни оставимо фискалне рајеве које су овим транснационалним компанијама омогућиле и даље омогуавају да се развијају, као и законодавне системе који то омогућавају, Жоријон скреће пажњу да је извор ових проблема могуће сагледати и на унутрашњем сукобу сваког појединца где до окршаја долази управо између буржуја и грађанина који у њему дремају.
Цивилно друштво чине чланови једног народа који вођени Аристотеловом филијом, тј. добром вољом на личном плану настоје да друштвена машинерија функционише у целости. Оно што, међутим, у овим расправама о демократији остаје недефинисано јесте управо то ”опште добро”. А то нас управо, према оцени Пола Жоријона, враћа на разлику коју је направио Хегел говорећи о разлици између буржуја и грађанина.



Буржуј и грађанин који у нама почивају понекад имају различите прохтеве који, у цивилном друштву, избијају на видело: опште добро понекад одговара интересу буржуја, а понекад интересу грђанина. (...) Будући да наша друштва признају не само заслуге које доноси рад већ и оне које доноси побуна, постаје могућим говорити о успостављању економске аутономије у односу на политичку. 
Заслуга за уочавање овог процепа, према Жоријону, припада руско-француском философу, Александру Кожеву, који је у студији ”Цртице из економије права”, записао:
Будући да се економско друштво, засновано на Раду, суштински разликује од Државе (буржуја) засноване на побуни, оно ће настојати да наметне своју независност у односу на Државу, а Држава, уколико не би негирала његово постојање, настојаће да призна његову независност (...) Међутим, с обзиром да свака Држава за основу има побуну, док је економско Друштво засновано на Раду, Држава и то Друштво се никада неће сасвим подударати: грађански статус и статус члана економског Друштва, као и њихове одговарајуће функције, неће се никада сасвим преклапати. Због тога управо и долази до једне одређене аутономије економског Друштва у односу на Државу.
Уколико се ова подела усвоји и прихвати, оно што постаје јасно јесте управо то да се на нивоу економског одлучивања , чак и када је општи интерес у питању, интерес буржуја се подржава и спроводи, док се интерес грађанина углавном занемарује и ниподаштава. 
Речено наводи Пола Жоријона на следећи закључак:
Демократија је дефинитвно везана, уколико не самим финансијама као таквим, онда, без икакве сумње, влашћу коју новац поседује. (...) Одлучно бранити демократију постаје обавезом, а не произвољном потребом: историја нам је доказала, а пре свега пад Римског царства, да у сличним околностима, незаинтересованост, или било какво одсуство реакције, може довести до трагедије. Никакав помак, међутим, неће бити могућ док се не васпостави неопходна демократија права.
Прочитано можете допунити Жан-Мишел Бењеовим редовима о Демократији 2.0. или пак Бертран Вержелијевим увидимо о поигравању са постојањем. Пол Жоријонову студију Ко последњи изађе нека угаси светло. Есеј о изумирању човечанства, вреди прочитати у целини.

Нема коментара:

Постави коментар