понедељак, 04. јул 2016.

Кристијан Бобен о вечној књижевности

Просто због тога што је неодољиво са вама делим размишљање Кристијана Бобена о ономе што он назива "вечном књижевношћу", а под чим подразумева: митове, бајке, поеме, легeнде, молитве,...



Редови који следе записани су једног понедељка, 24. фебруара 1997. године.

Вечна књижевност – бајке, митови, легенде – на земљи се појавила са првим људима. Она им је омогућила да бораве на земљи и не умру од зиме. Ватра и глас приповедача настали су истовремено, пружајући исту топлину и држећи дивље звери на одстојању. Мора бити да је вечна књижевност настала овако: неко се наднео над неким ко је патио и почео да му приповеда легенду о почетку, о вихорима кончине, о карневалу богова, и гласом што измишља, промолио мало светлости кроз свеопшту тмину. Вечна књижевност је већ била ту, целовита, у оно време када су људи осликавали пећине шареним фантомским призорима коња. Појавила се истовремено са страхом који је по први пут ушао у људску душу кроз прорез на кожи: код ловца којег је змија ујела за пету; кроз дечије очи блиставе од врућице; жену што губи крв лежећи на самртној постељи; сликара бизона који је у међувремену ослепео; стараца промрзлих стопала. Вечна књижевност је најстарија позната медицина на свету. Пре но што се спустила на глинене таблице, прочистила је гласове, умирила душе. Она то и данас чини сваки пут када се мајка укочена од умора нагне над дете и исприча му причу, отпева песмицу. Никада није било истинске разлике између речи и писма. Писмо је млађа сестра речи где један човек, крећући се из своје самоће ка самоћи другога, насељава простор између ове две самоће Млечним Путем речи. Оно што нам се обраћа јесте оно што нас воли. Реч лишена љубави је глува, без последица. „Не умем да ти говорим, дакле убијам те“: Љубав је напор да се иступи из те природне смрти свакога сваким. Љубав је та елементарна благонаклоност којом се једна самоћа може обратити другој самоћи и, уколико затреба, испратити је и кроз сами мрак. Не желим да патиш. Не желим да ти се поглед изгуби испод тешке завесе крви. Слушај. Слушај ме. Пажљиво слушај сваку причу, свако име њеног лика. Не желим да умреш и за тебе развијам свитке вечне књижевности – бајке, митове, легенде, романе, приповетке, поеме, молитве. Венера, Ева, Ифигенија, Беатрича, Федра, Ана Карењина,… - небројено је мноштво болничарки што на први позив иступају из вечне књижевности. Благотворна је вечна књижевност и тај начин на који нам се обраћа тихим гласом, жуборећи. Чаробно је веровање око којег она лучи своје приче, попут бршљана што се обмотава око дрвета: све док нам се неко обраћа, умрети је немогуће. 

Штиво можете допунити изванредним Бобеновим размишљањима о томе зашто љубав није жртва или пак о лепоти живота. А надопунити се да и Џон О'Донохуовим редовима о човековој чежњи за припадањем.

Нема коментара:

Постави коментар