Искуство лепоте природе не одговара ономе "како је лепо!" или "како је пријатно!" Оно се поистовећује са уверењем да је овај свет право и одговарајуће место да се на њему буде - кућа у којој наше људске могућности и перспективе проналазе подршку.
У веома лепој и поучној студији о лепоти, Beauty. A very short introduction, Роџер Скрутон (27. фебруар 1944), британски философ, деклинира концпет лепоте кроз најразличитије перспективе: друштвене, политичке, философске, итд. Иако је појам "естетике" на начин на који се он данас користи настао у 18. веку, он ипак обухвата вредност о којој је човек промишљао још од Ласко пећина, па преко Конфучија, Платона и Аристотела, и низа хришћанских писаца па све до данас.
Истина је, примећује кроз своје исцрпне анализе, Роџер Скрутон да је естетика често била у спрези са идеолошким тежњама једног друштва, али он поставља питање да ли је то цела истина и бележи следеће:
Уколико не можемо оправдати сам концепт естетике, изузев као иделогију, онда је естетски суд без икакве философске основе. "Идеологија" се усваја пре због друштвеног или политичког имениоца, него ли због истине. А да би се показало како је неки концепт - светост, правда, лепота, или било шта друго - идеолошки, потребно је оспорити његову везу са објективношћу. Тиме се сугерише да не постоји ништа такво као што је светост, правда или лепота, већ искључиво веровање у тако нешто - веровање које се јавља под одређеним друштвеним или економским односима играјући одређену улогу у њиховом васпостављању, али које ће нестати чим се околности промене.
Иако нам све ове перспективе и везе између лепоте, естетике и друштвених и вредносних система делују више него занимљиве и вредне пажње, ми бисмо се данас ипак задржали на Роџеровом веома инспиративном промишљању о лепоти природе чија контеплација нас не само не разједињује, него нас напротив, без обзира на наше друштвено и сталешко порекло, све заједно уводи у оно што он назива доменом чуда.
Када се над неком дивљом мочваром небо испуни лепршавим облацима, сенке почну надметати преко вресака, и одјекне пијук птице што се прелама од врха до врха, узбуђење које се том приликом осети потврда је онога што се посматра, као и тебе који то посматраш. Када застанеш да проучиш савршени облик пољског цвета или разнобојно птичје перје, наједном осетиш и у себи још додатно оснажиш осећај припадности. Свет који пружа простор оваквим призорима да постоје, пружа га и нама.
Овакво искуство посматрања природе има, за Роџера Скрутона, најдубље метафизичко својство, јер оно постаје носиоцем преображаја у којем сви учествују, па и сам свет. А да би се било учесником тог преображаја није потребно знање, нити наука, већ искуство. Те Скрутон закључује:
Да бисмо разумели лепоту природе морамо најпре разјаснити начин на који се природа пројављује онда када пажњу усмеримо на естетски увид. А начи на који се ствари пројављују зависи од категорија које им натоваримо. Када незаинтересовано посматрамо свет, не само да се отварамо за начин на који се он пред нама пројављује, већ бивамо кадри да ступимо и у однос са њим са свим оним концептима, категоријама и идејама које су обликоване нашом самосвесном природом. (...) Можемо на тај начин одложити наше способности пред призором који нам се објављује, примајући и истражујући га без потребе за дешифровањем онога што нам се казује. (...) Управо то само "присуство" природе је оно које нам омогућава да се у њој изгубимо, да је сагледамо из једне привилеговане перспективе, а потом из друге, под једним углом, а онда под другим.Док за измену било којег уметничког дела потребно тражити сагласност уметника без чије сагласности тај сам чим био нарушавање ауторских права, природа је великодушна; она ничим није обухваћена, никаквом спољашњом формом ограничена и из дана у дан је променљива. Због тога и Скрутон закључује:
У искуству лепоте свет се изнова враћа нама као кући и ми се изнова враћамо свету.А зашто то бива тако, Роџер Скрутон вели:
Искуство лепоте у уметности је присно повезано са осећајем уметникове намере. Па чак и у искуству лепоте природе указује се на "сврсисходност без сврхе". Свест о сврси, било предмета или нас самих, неретко уводи суд о лепоти, а када тај суд усмеримо на лепоту природе деси се да он постави основно теолошко питање, наиме, којој сврси служи ова лепота? И уколико одговоримо да она не служи никаквој сврси до себи, онда се постави следеће питање: а чија је то сврха? И још једном препознамо како се лепота и светост додирују у нашем искуству и да се наша осећања према једној непрестано преливају на подручје оне друге.
Прочитано можете допунити изванредним увидима Жан-Мишел Бењеа о човековом рвању са Природом или Николај Берђајевљевим промишљањима о меандрима философског познања. У сваком случају препоручујемо читање књиге Beauty. A very short introduction, Роџера Скрутона у целини.
.
Нема коментара:
Постави коментар